Page 20 - Sivac - najvece selo backe

категорија условљена професиналном оријентацијом становништва.
Наиме, пошто домаћинство није имало земље, није се јављала нека
нарочита нужда да се исто дели. Стока као основна имовина оста-
јала је као заједничко власништво задруге. Задруга је представљала
праву малу радну јединицу. Сваки члан задруге имао је тачно од-
ређен задатак кога је обично извршавао читавог живота. Тако су
се у задрузи развила нека занимања, или специјалности, што би смо
данас рекли. Настали су дакле, пекари, кувари, дрводељци, ковачи,
чобани, праље, ткаље, куварице итд. На челу задруге стајао је ста-
решина чије су се заповести извршавале без икаквог поговора. Па-
тријархарна породична задруга сивачких Срба сачувала је своје тра-
гове до данашњег дана. И данас има у Сивцу породица које су сна-
жно очувале задружну традицију. Па чак и данашњи надимци поје-
диних сивачких породица као што су Бошини, Вавини, Тошанови, не-
сумњиво нису ништа друго него имена породичних задруга. Шта ви-
ше, све до последњег рата очувале су се многе породичне задруге
са својом традиционалном производно-економском организацијом,
дисциплином и високим етичким достојанством.

Сивчани су још од најранијих година свог постојања на овом
месту били изврсне занатлије. Занатство се као посебно занима-
ње прво развило у крилу задруге. Касније се почело издвајати у са-
мосталне јединице, али увек и само у служби задругиних економс-
ких интереса. Та наменска компонента и оријентација занатства ус-
ловила је да је оно дуго времена остало као пратећа, услужна дела-
тност, а не као посебан вид привредне делатности. Те сателитске
улоге она ће се ослобдити тек негде под крај прошлог века, када
почиње снажније раслојавање и распадање задружне структуре. За-
натство као социјална категорија одиграло је огромну улогу у демо-
кратизацији друштва и ослобођењу јединке испод деспотске власти
задружне хијерархије. Наиме, занатлија је убрзо постао свој газда,
самостални произвођач, који је стицао доходак по принципу понуде
и потражње. Занатлија је био веома цењен и титулисан. Он је паж-
љиво чувао свој углед и достојанствено своје мајсторске титуле. Си-
вачки мајстори, а нарочито обућари и кројачи били су чувени у чи-
тавој Покрајини. Није никакво чудо што су у Сивцу шивени фракови
и мундири за високе бечке и пештанске достојанственике. Та тра-
диција је сачувана и до дан данас. Сивачни кројачи и обућари и да-
нас су претрпани поруџбинама из Београда, Новог Сада и других ме-
ста. О поносу занатлија сачувана је у Сивцу ова анегдота: ,,Навра-
тио нројач Каменко код бербера Лазе да се обрије, а овај га једи:
Ето, ма колико се ви шнајдери унтерхалтовали, не можете без нас
бербера! Каменко обриса сапуницу са усне па рече: Ми смо Лазо
полубогови, да знаш. Богови ведре и облаче, а ми само облачимо.
Значи, радимо пола њиховог посла.“
Трговина стоком и сточним производима развила се у Сивцу
веома рано, највероватније још у XVI веку .Трговина стоком и ву-
ном доносила је лепу зараду. Трговци који су у великим градовима
Аустро-угарске продавали овнове, сир, штављене коже, опаклије,
шубаре и остале производе мануфактуре, враћали су се са полуин-
18