Page 20 - Ivanjsko cvece 2018
P. 20

видети, а под брадом се везивала, док би део убрађаја оивичен                     Сивац, 2.    јун 2017.
         чипком висио низ леђа. На ужој страни марама је, поред чипке,
         украшавана рељефним златовезом у биљним мотивима.                                                                         уже од једне деценије,
         Мотиви су били пупољци, гроздови и цветови. Овај део                                                                Д     паралелно са радом
         убрађаја везивао се тако да је шара, тј страна са златном                                                                 уметничког занатлије, тече
         чипком и лепим наборима прекривала груди, а ужи део са                                                                    и прича о сликарском раду
         чипком и везом падао преко леђа. Пошто је чипка била веома                                                     Драгана Вукашиновића.
         крута, обично се под браду стављало парче сомота да не                                                              Као и његов живот, његов рад и
         изгребе врат. После везивања мараме на главу, убрађај се                                                       његова уметност је бескомпромисна.
         споља украшавао монтирањем вештачког цвећа, прављено од                                                        Он слика онда када је његов духовни
         сомота или од свиле. Биле су то руже, булке, класје. Цвеће се                                                  акумулатор пун. То није спонтано,
         стављало са обе стране лица, близу ушију. Понекад је било и                                                    аутоматск о слик арство, јер
         већих димензија тако да се издизало високо изнад главе.                                                        Драганов ом раду             п ретх од и
                                                                                                                        медитација. Нема слике, ни за дан,
                                                                                                                        ни за два, ни за три дана, већ мора да
                                                                                                                        зри као воћка на грани. У томе је
                                                                                                                        њена енергија, њен квалитет.
                                                                                                                             Вукашиновић се ослања на
                                                                                           сопствена искуства, на интензивни доживљај, он има свој свет.
                                                                                           Његова интересовања су велика, од апстракције до реализма.
                                                                                           Његов избор инспирације и најчешћи мотив је мртва природа.
                                                                                           Он као да жели, да нам препознатљиве и обичне предмете,
                                                                                           сликарским средствима претвори у врсту симбола, што у основи
                                                                                           чини етно културу.
                                                                                                Круна његовог додира са свим тим унутрашњим виђењима,
                                                                                           садржана је у непоновљивом доживљају израженом на сликама
                                                                                           које су сада пред нама.
                                                                                                                                      Зоран О. Перуничић



               Око врата стављала је све ниске дуката и сеферина које је
         у мираз донела и које је на дар добила. Убрађена је одлазила у
         цркву на службу Божију, када је носила једну од две венчане
         свеће и палила за срећу брака. Свећа је требало да изгори до
         краја.
             Са оваквим начином одевања представљала се јавности, у
         свим свечаним приликама све док не роди прво дете. Са
         поносом га је носила. Понеке снаше су убрађај носиле и до три-
         четири године, а било је случајева, али врло ретко, да су жене
         убрађај носиле до женидбе сина, када би на дан венчања


                                          20                                                                                  13
   15   16   17   18   19   20   21   22   23   24   25