ŠTA SE ZGODI KADA DOBRO SVETOM HODI

Mi, u poridici, imamo jednog rodjaka koga svi odreda obožavamo. Nije što je naš – al’ stvarno je dobar! (A i naš je, nije da se hvalim…) Dobar je, doooobar, ma, pavi dobrica. E, taj Dobrica (da mu zaštitim identitet), nije se nikada ženio (sve mislim:  možda je zato i tako dobar, al’ to sad nije tema), živi sam, u trećini svoje velike ”kućice”, jer je preostali deo već poklonio bratancu. Uostalom, on je svu svoju imovinu (a bogme, bilo je, bilo… i preticalo) već za života, pravedno, razdelio rodbini, a svoje veliko srce, neštedimice, deli i dan-danas. Ni od koga ne zavisi, sam oko sebe sve poradi, snaja mu s vremena na vreme ugodi, pa mu skuva njegovu omiljenu sarmu, on odmah za uzvrat – deci ili bombon, ili evro. Svi smo mi uredno odlazili kod njega, što da pomonemo kad zatreba, što da se gostimo i častimo, sve dok jednog dana, kad je već napunio nekih 100 i više godina, njemu ne pade na pamet da je vreme, dok je još u snazi!, da i on sve nas poobilazi. Inače, niko nikad nije saznao koliko godina Dobrica ima, ne što nas nije interesovalo, već što je on sam govorio da se to svake godine menja, pa ne vredi ni pamtiti. Razradi on, tako, strategiju putovanja, sve do detalja, ispoobaveštava rodjake-učesnike o terminima i njihovom angažovanju u ovoj svojoj velikoj životnoj pustolovini, spakuje šunke, kobasice, turšiju u teglama, kiseli kupus u kanticama, paradajz u flašama… svakom jednako, nema kod njega razlike i protekcije, i krene. ”Kućni” bratanac ga ujutru vozi kolima do rodjaka br.1, gde ostaje do sutra ujutru, kad će ga rodjak kod kog je boravio odvesti do rodjaka br. 2 i tako redom… a rodjaka, hvala Bogu, sijaset. Kako je on isplanirao – tako se sve i odvijalo: dočekivali ga raširenih ruku, radovali mu se, točili najbolju rakijicu, slušali ga, pričali mu, kuvali mu omiljeno jelo, nameštali mu da spava na najudobnijem mestu, poklanjali mu sve i svašta, jednom rečju: ugadjali kako su najbolje znali i umeli. Elem, kad je bio kod nekog desetog-jedanaestog rodjaka, a to još nije ni na po’ puta, kaže on: ”kući!”. Medju rodbinom zavlada opšta panika, zvrje telelefoni, padaju dogovori, menjaju se termini, traju ubedjivanja – ne vredi. Dobrica, zdrav i prav, jednako se smeška, šali, deli deci bombone i evre, i kaže ”kući”. Šta je – tu je. Da se putuje. Dočekaju ga, zabrinuti, bratanac i snaja, bilo negde oko 10-11 sati pre podne, uvedu ga prvo kod sebe u kuću dok se kod njega malo ne pomlači i da čovek ruča, natoče rakijicu, podeli on domaćoj deci poklone, ”šta je bilo?” – pitaju, on sve najlepše priča… Vreme leti (znate i sami), snaja postavi tanjire, spusti na sto šerpu i veselo kaže: ”Evo, deko, za dobrodošlicu, skuvala sam ti tvoju omiljenu sarmu!” Muk. Tu deka vidno pobeli, zaigra mu desno oko, bratanac i snaja ga prestravljeni gledaju, deka ustane, uhvati šerpu za još vrele ručke, iznese je u dvorište i celokupan sadržaj istrese u smeće! Onda baci i samu šerpu. Stajao je tako par minuta, bratanac i snaja se u šoku  ukopali pred vratima (još su vidni tragovi), ni da mrdnu. Kad se deka Dobrica ponovo okrenuo – ništa, ni traga bledilu, oči mirne, k’o nov. Nasmeši se, mahne im,  ode svojoj kućici, da odspava, da se odmori od puta. Nikada, do dan-danas, nije hteo o tome da priča. Naravno, bratanac je redom zvao sve rodjake, kod kojih je Dobrica gostovao, i pitao ih šta se tačno kod njih dogadjalo za vreme dekinog boravka. Svi su mu, zabrinuto, do u detalje izdeklamovali svaki provedeni sat. Već posle treće ispovesti bratancu je postalo jasno, a posle poslednje i doslovno potvrdjeno. Da bi udovoljili voljem Dobrici, svi rodjaci su se potrudili da mu za ručak spreme njegovo omiljeno jelo – sarmu.
I sad ti veruj u poslovice, recimo: ko dobro čini bolje dočeka!