PRIMENA KAMENA… *drugi deo*

Dakle, nadnesemo mi svoje raznobojne glave nad onaj rudnik, sve pazeći da njima ne zaklonimo svetlost, vratovi nam došli k’o u žirafa, (ništa ne dirati!) pa nam se poremetila ravnoteža jer se za sto pridržavamo samo vrhovima prstiju. Interesantno, ja nisam mogla da ne primetim kako se na rubovima onog crnog pliša vide samo prsti i nokti, po četiri od svake šake, jer su nam palčevi k’o štipaljke, zakačeni ispod stola. Neki su nokti izgriženi do samog mesa, neki sa francuskim manikirom, neki pri vrhovima ”ukrašeni” crnom podlogom a sa krajeva zanokticama, neki perfektnog oblika, ružičasti od sopstvene nežnosti i nege…, dovoljno materijala da se napiše čitav roman o različitostima, ali u tom času, bolje reći trenu, ove očigledne razlike nemaju baš nikakvog značaja. Sve nas je ujedinila, poistovetila, zaokupila, jedna jedina želja – imati! Naravno, baš tada, kad se Promoterki učinilo da smo na vrhuncu koncentracije i da može otpočeti sa svojom besedom, začuje se jedno jezovito ”ciiiju”, kojim naša ožuljana vrata, željna podmazivanja, najaviše ulazak Staratelja. Definitivno, on je od one retke vrste koja poseduje taj istančani instinkt da se uvek pojavi tačno – u nevreme. Sve glave se automatski okreću prema izvoru zvuka, jer se u tami, koja oko stola vlada, jedino tako mogu orijentisati prema čemu treba da usmere svoj opravdani protest. Staratelj se, vidno prestravljen zatečenom slikom, ukipio u dovratku. Možete zamisliti sliku koju je ugledao ulazeći u svoju, do pre pet sati, ”komotno” nameštenu, ostavljenu u poznatom ”kreativnom haosu”, dnevnu sobu. Kao da ga je onaj cijuk vrata, preotet iz horor filmova, vratio bar za vek-dva u prošlost, a s njim i veštice iz Blera smestio u sred Sivca, te nadnete nad staklenu kuglu proriču budućnost, vračaju i čaraju. Gledano iz ove perspektive nije on mnogo ni pogrešio, samo što su za razliku od njega, te ”veštice”, već uveliko vek-dva u budućnosti, gde zveckaju svojim čudotvornim nakitom, koji će im, jednom stečen, zasigurno podariti zdravlje i večni život. Na moju (i Starateljevu) sreću, ja u borbi za dominaciju istegnem vrat van svih svojih granica (što je, naravno, ostavilo dugotrajne posledice) i uspem da uhvatim njegov pogled. Tako Staratelj, u mojim izbečenim očima, prepozna svojinu pa mu kamen pade sa srca. Ja se oglasim tihim, al’ oštro – zmijskim ”Idi u kuhinju. Znaš da je promocija…”, te on, još vidno zabunjen, odgovori (ono što sam mogla i očekivati) ”Ja zaboravio…” i ”na vrhovima prstiju”, tiho, da nas ne poremeti, prekorači sobu u tri koraka. Naravno, naš uvredjeni, isušeni patos je svaki njegov korak propratio ciničnim krckanjem, ali sve glave su se, sa vidnim olakšanjem, vratile na svoja mesta. I kad se (istina – neosnovano) ponadah da će sve biti u redu, taman kad Promoterka prozbori prve reči, Staratelj u kuhinji upali svetlo. Prvi napad straha ga napustio čim se do’vatio kuhinjskih pločica, a još kad je ugledao onu jednu preostalu stolicu (moj propust – priznajem), čovek se naprosto raskomotio! Promoterka značajno uzdahne, al’ i ona, valjda, misli ”šta je – tu je” pa nastavi besedu, praćena tipičnim kuhinjskim zvucima: frižider, kutija za hleb, fijoka sa escajgom, lupkanje noža o daščicu… (pa šta, kao vi nikad niste večerali?). Istina, onaj ritualno-mistični zanos polako je iščezavao sa svakim ”tup, rec, bap” iz pravca kuhinje, ali još smo bile prilično opčinjene…

Promoterka nas prvo zapita ”na čega se ko žali”, zatim nam objasni da su cene izražene u poenima, to ćemo već kasnije preračunati, nije problem (mislim, njoj sigurno nije)…

– ”Kod tvojih reumatskih promena, – recitovala je Promoterka – primena je sasvim jednostavna. Ova je narukvica upletena na odredjen način, tako da kamen dotiče venu, što… Nošenjem narukvice, samo dva-tri sata dnevno, u roku od pet i po meseci, bolovi iščezavaju kao rukom odneti a ti ponovo funkcionišeš kao…”

– ”Moja se baba od reume izlečila koprivom.”

Tišina… Zatim, kao da ne primećuje nastali tajac, Staratelj, nastavlja preko zalogaja – ”Dobro ožari bolno mesto, jes’ da peče nekoliko sati, al’ je zato posle po dve-tri godine mirna.”

Nekoliko glava već se okrenulo prema kuhinji, ali Promoterka ne bi ni bila Promoterka da nije virtuoz u izbegavanju nepredvidjenih situacija. (Jadnica, nije ni slutila koliko je ova situacija nepredvidljiva.) ”A tvojoj devojčici za upalu uha, pogledaj samo, ove mindjušice, ljupko izgledaju, a imaju dejstvo…”

– ”E, uzmi samo čuvarkuću i iscedi detetu nekoliko kapi pravo u uho.”

– ”A kol’ko dugo?” – ne izdrža da zapita zainteresovana majka.

– ”Pa, dva-tri dana, al’ rezultat se vidi već posle prvog cedjenja” – ljubazno će Staratelj, prorok iz dubine kuhinje.

– ”Za čir, tvom mužu” – ubacuje se, sad već vidno uzbudjena, Promoterka ”preporučujem šetajuću zvezdu-repaticu. Prikači se za unutrašnji deo odeće a u predelu postojećeg čira…”

– ”Ma, na malko rakije ispečeš jedno jaje, k’o kajganu, pa još vruće prebaciš na krpu a tu krpu na čir. Čir se, sam od sebe, provali. Pa, to sam ja isprob’o na sebi, keva mi ispekla jaje. Provereno.” – ovog puta glas dopire iz neposredne blizine. Staratelj, već sit, stoji naslonjen na šank, što nas je do tad od njega delio kao barikada.

– ”A je l’ obična rakija?”

– ”Je l’ živinsko jaje?”

– ”Kol’ko da bude vruće?”

Skoro su sve glave okrenute u pravcu kuhinje. Moja je negde pod stolom, ali to niko ni ne primećuje kao, uostalom, ni zanosni miris belog luka, što je, i pored pomenutog šanka, uspeo sebi da prokrči put do dnevne sobe. Promoterka uspaničeno pokušava da dodje do reči, ali, ej! šest-sedam žena uglas postavlja pitanja! Staratelj svesrdno odgovara: seckana žalfija sa surutkom, čaj od osušenog lista dunje, bokvica, ali isključivo muška, jer postoji i ženska, samlevena artičoka potopljena u crno vino, bukovača s medom… Promoterka diskretno vadi ispod jezika kamenčić ”koji u roku od tri dana garantuje odvikavanje od pušenja” i pali cigaretu. Sad su, ne samo glave, već i stolice okrenute prema šanku. Iza šanka, kao iza katedre, dostojanstveno stoji Staratelj i ljubazno odgovara na, postavljena mu, pitanja. Vreme teče… Sirota Promoterka, isprva polako a zatim sve brže, pakuje delove kamenoloma, gasi treću cigaretu i pokušava bar da se pozdravi sa prisutnim. Dame joj na brzinu pruže ruku, klimnu glavom ili samo mahnu, da slučajno ne propuste koliko se ribljih krljušti pomeša sa sušenim krilima slepog miša… Dok ona, neobavljena posla, odlazi u mračnu noć, što se nadvila nad pustim selom, prati je još samo moj saosećajni, zamagljeni pogled… (ovo mora da je iz neke druge priče).

Negde oko tri sata, ujutru, pošto sam ispratila prezadovoljne mile mi gošće (koje su se, kako čujem, na ćoškovima zadržavale još po pola sata – da utvrde gradivo) raskrčila svu onu skalameriju u dnevnoj sobi, oprala sudje i sebe, pokrila Staratelja utonulog u blaženi san, legnem i ja. Saberem se – shvatim da sam (opet) prevedena žedna preko vode, ali možda je tako i bolje, jer istini za volju – ono kamenje i nijezbog mene kopano, a kuhinja je zbog mene takva kakva već jeste… popijem Bensedin i – oduzmem se.