USKRŠNJE VELIKO SPREMANJE
Nikada, u potpunosti, nisam shvatila zašto se kod nas pred Božić i Uskrs pravi veliko spremanje. Pokušavala sam to na neki način da povežem sa postom – jer i to je, u neku ruku, veliko spremanje samog sebe, ali nikako da uklopim puzzle… Meni je mnogo logičnije da se fizički radovi obavljaju kada je čovek (čitaj: žena) u punoj snazi, a ovako, na hlebu nasušnom i vodici – teško. To je prva stvar, a druga je još ludja. Taman sve spremiš, počnu dolaziti gosti! Manevri od ulaznih do izlaznih vrata, sa kraćim zadržavanjima po kupeima, a dužim u lokomotivi. Tu mislim na nas, koji život svoj zemaljski provodimo u starim kućama-vozovima: hodnik dug do komšije ”čelo bašče”, a iz njega dvadesettroje vrata vode što u sobe, što u nusprostorije. Uostalom, sumnjam da i u drugim kućama ili stanovima ima razlike. Dakle, nama soba predstavlja kupe, a dnevni boravak, trpezarija i kuhinja, koje smo u nekom suludom modnom trendu u vreme renoviranja spojili (pa se sad kajemo, jer nema tog aspiratora koji je u stanju da pokupi mirise dugo krčkanih sarmi, crnog luka za supu pečenog na plotni, belog luka za sve moguće marinade, pomešanih sa aromatičnim mirisom cimeta i muskatnog oraščića što se iskrada iz rerne, koja je u svrhu pečenja kolača poduprta oklagijom), predstavljaju ključalo jezgro života – lokomotivu. Jedina razlika (koju sam ja uspela da uočim) je u tome što još nikom nisam uspela, pri ulasku, da naplatim kartu. Naprotiv, karte naplaćuju putnici – i to na izlasku, u vidu pečenih pilića, jagnjećih butki, glavica kiselog kupusa, tegli meda, pekmeza, flaša paradajza (sve u zavisnosni od godišnjih doba), a ne ustručavaju se da prime i gotovinu, u slučaju da nije ostalo dovoljno kolača (za poneti). Meni, u toj lokomotivi, nije čak ni pripalo počasno mesto mašinovodje, jer se Staratelj uvek postara (valjda smatra da mu samo ime to nalaže) da mi sve poslove olakša svojim savetima, uputstvima, uopšte – organizacijom mog načina i rasporeda vožnje. Bilo bi sasvim u redu da se ovo praznično spremanje obavlja posle praznika, kad se svi razidju, pa svakako morate za njima da čistite. Ali ne! Mi prvo sve uglancamo, pa tek onda počnemo unositi razne trave, lukovinu, pocepane najlon čarape čuvane za umotavanje jaja, boje, lakove, sličice, vosak, stare lonce i dodatnu opremu za farbanje (već prema afinitetu) i na taj način svoju blistavu kuhinju dekorišemo raznobojnim svežim flekama. Taj običaj velikog spremanja, u našim krajevima, nema baš nikakve veze sa veroispovešću. Jednako se zamajavaju i pravoslavci, i katolici, važno je da imamo crveno slovo u kalendaru – i odmah za metle. Ako se pitate čemu ovo vodi – nemam pojma – ali mi dobro dodje da odložim pajalicu, krpu i usisivač… (i da zapalim cigaretu – da niko ne vidi). I da vas preduhitrim s onim pitanjem: zašto se ja nisam odrekla ovih običaja, kad već toliko protestujem? Da li je to spremanje tradicija, običaj ili jednostavno: geni su čudo! Biće da je to – geni. Kad god odlučim da umesto krpe uzmem knjigu, čim je otvorim, ja umesto slova ugledam svoju prababu Dafinu kako u svojoj stošestoj godini, posle tri ”manja” šloga, uz pomoć svog četvoronožnog ”pomagala” u vidu stolice, koju jednom rukom čvrsto drži (da joj ova ne bi pobegla) drugom graciozno maše pajalicom, zateže prekrivače na krevetima ili okreće metlu naopako, kako bi drškom dosegla garnišnu i ravnomerno rasporedila nabore na zavesi. (Ja metlu, takodje, okrećem naopako – ali u druge svrhe – za putovanja.) Ako nekako i uspem da je vratim u grob (gde se, kao što čujete, još uvek nije upokojila), umesto nje, istog momenta uskrsne njena snaha, a moja baka. Ona, pak, nije imala šlogove (ali je zato preživela još teže šokove), a noge su joj, od gangrene, bile natečene k’o gajdaški naduvane jareće mešine i ljubičasto-plave od gusto spletenih vena. Uz to, šake joj ukočene k’o u Kipa slobode, a prsti na njima više liče na čvornovati čokot vinove loze nego na preciznu mašinicu za sečenje tankih rezančića, flekica i ”derviša” (ako ne znate šta je to – pitajte svoje bake, nisam ja dužna baš sve da vam objasnim) što i jesu, s obzirom da je ona, uz sve svoje Bogom dane nedostatke, uspevala svojeručno da oblikuje sve vrste najfinijih testenina. Ja sad, čak i da hoću (a neću), ne mogu da se zaustavim a da vam ne kažem da je baka, s takvim nogama i rukama, uspevala besprekorno da neguje cvetnu bašticu (veličine Dunavskog parka) u kojoj su cvetale i ruže, i kaktusi od dva metra, i limun koji smo cedili u limunade i čajeve, a u ”slobodno vreme” heklala je stolnjake, kragnice za svečane bluzice, štikovala salvetice i peškire, štrikala mi džempere, debele čarape… Imala je ”hobi” za svako doba godine! Recimo, u jesen je spremala zimnicu: slatko, kitnikez, ”dunc” (e, pa, pitajte ponovo), pekmez, sokove na razredjivanje, ajvar, kisele krastavce, paprike, male, zelene paradajze, karfiole, feferone… o kupusu i da ne govorimo, žut k’o dukat, a kuvani paradajz, na nekoliko načina: da se pije (i slatki, i ljuti), da se kuva sa režnjevima slatke paprike… dobro, dobro… Ogladneli? Nisam se ja rasentimentalisala, i vi ste, jer kako god okreneš svako od nas ima, ili je bar imao, baku. I prabaku, sećali je se, ili ne. Ko nije imao tu sreću, mislim da se sam seća, sigurno su mu o njima pričali. I ne samo o njima, već i o Uskrsima, o zekama, o kuvanoj šunki i mladom luku… Neću više, majke mi. Al’ kad već spomenuh majku mogla bih vam… Ipak, drugi put. Ako sad počnem – neću završiti do Uskrsa – ni priču, a ni veliko spremanje (za koje sam sad i sama ustanovila šta me veže). Ako su mogle one, valjda mogu i ja. Hristos voskrese – nek vam radost donese!
