SLOŽENOPROŠIRENE REČENICE (LIČNI IZUM AUTORA – PESNIČKA SLOBODA)

Jutros, taman negde pre prve kafe, dok je prosečni stanovnik zemlje moje    još u bajci ”ni na nebu, ni na zemlji”, dok se dvoumi da li da uključi TV ili da ipak, zahvaljujući jakoj dozi kofeina, odoli bujici protivrečnih izjava spikera i šarenih laža, (čitaj: reklama) i otisne se u novi dan s titravom,  prikrivenom nadom u grudima: da će sit i u jednom komadu, dočekati veče (nažalost, često se ispostavi da ta titrava nada u grudima i nije nada, već prvi znak… kuc, kuc u drvo, da zlo ne čuje…), dakle – baš u tom kritičnom trenutku, meni je u jednoj ruci šolja sa vrućom kafom a u drugoj daljinski, i čujem ono zloslutno: tak-pak! U našoj kući to je siguran znak da je na pomolu porodična oluja, ako ne baš oluja a ono jak vetar koji će za sobom ostaviti posledice.

Da objasnim (bar nešto): ovaj zvuk proizvodi klapna poštankskog sandučeta, uz pomoć dežurnog poštara (koji, opet, nije sam po sebi kriv) i pad pošiljke pri udaru o pločice. Lukavim pogledima Staratelj i ja odmerimo snage pa, kao i u većini slučajeva, k vratima krenem ja. Seme zla, negativna energija, izvor sukoba ili kako god, u našu kuću redovno unosi bogata mesečna pošiljka računa. Zašto su pošiljaoci tako revnosni u svojim dostavama nikada neću saznati, jer i pored toga što se mi  trudimo da nikada ne uzvraćamo istom merom, tj. ne držimo se kruto  naznačenih rokova, oni, pošiljaoci, u medjuvremenu, valjda kao bonus,  šalju po neki papirić (opomena – kao pet izostanaka, a mama nije došla da opravda). Istina, ja u pripravnosti za odbranu imam spreman drveni, virtuozno izrezbaren, nož za papir, ali do sada ni jedan jedini ubod u koverat nije doneo očekivane rezultate. Neprijatelj je žilaviji…

I dok se – tako potrebna – doza kofeina nepovratno pretvara u hladni, masni mulj, ja uz pomoć četiri osnovne računske operacije, primenjive na sopstvenih deset prstiju, pokušavam da utrošene kilovate, hektolitre, impulse i ostale merne jedinice, (gutače mojih luksuznih snova) podjednako rasporedim po glavi člana domaćinstva, da pronadjem grešku u obračunu, pa da jednom ja njima kažem… Nema šanse! Naravno, Staratelj natmuren napušta poprište raskola u porodici, a ja, čim za njim zacvile sirota nepodmazana vrata, ipak grabim daljinski i upuštam se u neravnopravne verbalne okršaje  sa spikerima. E, to je moj teren. Baš da čujem da nisam u pravu! Istina, one spikerke sigurno i same imaju sličnih problema, ali nisam im ja kriva, ja se jednako borim sa računima i za njihove snove, ali one se (za razliku od mene) smeškaju kao da su bezbrižno spavale, doručkovale i povrh svega još primile i onih pet zaostalih plata.

Je l’ me pratite? Ne u piću, mislim na priču. Moja sestra od brata kaže da njena prijateljica uopšte ne plaća račune. Čemu se čudite? Rodbinskoj vezi ili računima? Rodbinska veza je sasvim u redu. Evo kako: kada su se moji roditelji rastali, otac se oženio drugom ženom i iz tog braka ima sina – što znači da je to moj brat po ocu. Posle je njega žena ostavila i udala se za drugoga, te sa njime rodila kćer – što znači da je ta kćer mome bratu sestra po majci. Znači, to mi jeste sestra od brata. Prosto. Mnogo prostije od ujni, strina i teča, koji vam ne dodju ništa, a ako vam i dodju – bolje da nisu došli, jer toliko jedu i piju, da je u poredjenju sa njima jedna sestra od brata prava sitnica. O zaovama, jetrvama i pašenozima da i ne govorim. Sad je reč o računima. Ja ne budem lenja, nazovem pomenutu prijateljicu moje sestre od brata i lepo je pitam da li je tačno da ona ne plaća račune. ”Jeste” – kaže ona hladnokrvno. ”I nisu vas nikada isključivali?” – pitam ja. ”Nisu” – kaže ona – ”što bih te lagala?” Tako znači! E, pa nismo ni mi od juče, nećemo ni mi platiti. Prodje, tako, nekih dva meseca (uz nekih desetak opomena), a ja se samo nadmoćno smeškam. Uključivala sam po kući sve što ima prekidač i troši struju, svetlelo je i zujalo k’o u omanjem luna-praku, prala sam i što treba i što ne treba (i kupali smo se, Boga mi), a o telefonu, ne, ne, to ne smem ni da spomenem… Jao, što je bilo lepo! E, tu se potvrdila ona izreka ”Sve što je lepo – kratko traje”. Jedno jutro nema struje, nema vode, nema… Znate šta mi je posle rekla ona prijateljica moje sestre od brata? ”Ali, dušo, zaista nije namerno.Ja sam mislila da znaš da moj Medica, srculence moje, brine o tim stvarima.”

Kad sam se malo primirila, sabrala i oduzela, sve sijalice od 100 vati zamenula onim od 25,  blokirala nulu na telefonu i sl., opet pokušam s’ novim izumom. Počela sam da tepam Staratelju. Sve: srculence, dušo, ljubavi… Idi! A sad izvinite. Idem u poštu da poplaćam račune.